"Dok slikam, bura mojih misli prestaje, postajem konačno ona koja je slobodna i prisutna u sadašnjem trenutku, a onda kada se moje ideje lako materijalizuju na platnu osjećam se euforično, hipnotisana bojama, skoro kao zaljubljena. U tim momentima mi se čini da u meni ima nečeg stranog ali boljeg od mene same, nekakva vilinska prašina, dah kojekakve muze, najsitnije čestice božanskog stvaralaštva, nečega što nije moje, ali mi je nekim divnim spletom okolnosti kratko pozajmljeno. U takvim momentima ne mogu da se zaustavim, gutam boje, poteze četkica, počinjem jednu skicu, bojam drugo platno, nižu se svakakve perlice oko mene, rasipaju se i sastavljaju se magično same od sebe. Tada znam da iznenadim samu sebe, da se zapitam otkuda taj neobjašnjivi zov u meni. I na kraju kada je slika završena pitam se tko je ovo napravio i kako, ja volim tu osobu, ona se ne boji svojih snova. Upravo tu emociju želim da podijelim sa drugima..."

    Nina Sekulović